by RootSecŠta žele seniori u tehnološkoj industriji u Srbiji? Bolju platu, zanimljivije projekte ili nešto treće? Odgovore na ova pitanja tražimo u seriji razgovora sa uspešnim profesionalcima iz ove oblasti koji nam otkrivaju kako iz njihovog ugla izgleda IT scena u Srbiji i kakve kompanije traže.
“Kada se vratim u 2008. godinu, pa i malo ranije, kada sam započeo karijeru kao game developer, sve je radilo protiv nas – slabi računari i komponente, teškoće u nabavci novih igara, a o softverima da i ne govorim”, započinje razgovor Aleksandar Đokić, Senior Lead Technical Artist u kompaniji Playrix.
Internet je, kaže on, tada polako postajao aktivan učesnik u učenju i istraživanju ali je i to bilo veoma daleko od današnje situacije. “Tada smo morali da se dovijamo, da koristimo forume, i u tom trenutku nisam znao ni za jednu jedinu firmu u Srbiji koja pravi igre”, otkriva Aleksandar i dodaje:
Ono što sam mogao da saznam je dolazilo iz časopisa i eventualno preko poruka i bilo je poprilično šturo i nekonzistentno. Generalno je i poverenje u naše sposobnosti bilo na niskom nivou, barem kod mene. Tu je i obavezan podsmeh ljudi iz okruženja, kao i floskule tipa “ti ćeš praviti igre, kako da ne, uzmi i radi nešto korisno” – i prošlo je mnogo vremena dok se taj stav nije promenio.
Ipak, kako naš sagovornik ističe, imao je puno sreće: poslao je mail firmi koja je radila na nastavku jedne popularne strategije i ne samo da je dobio odgovor, već je i taj odgovor bio početak probnog rada. “Od toga trenutka počinjem da menjam pristup poslu, prelazim u profesionalni angažman i postajem svestan da postoje i domaće kompanije, da ulazimo u ring sa ostalim svetskim igračima – mada u poprilično neravnopravnoj borbi. Mogao sam nešto bezbrižnije da sačekam pravi trenutak kako bih se iz inostranstva vratio na naše podneblje i tu nastavio karijeru”, kaže on i u nastavku razgovora otkriva nam kako se u godinama koje slede njegova karijera dalje razvijala.
Preuzimanje odgovornosti je ključno za razvoj karijere
Od tog trenutka, Aleksandar je u gejming industriji radio na različitim pozicijama i, kako kaže, dotakao se gotovo svakog aspekta razvoja igara. “Modelovao sam, teksturisao, pravio VFX, animirao, crtao, radio UI, pravio nivoe, obrađivao zvuk, skriptao, kreirao lokalizaciju, testirao, producirao, ušao u svaku branšu i dovoljno uživao u blagodetima i lepotama tih poslova, ali i uvideo svakodnevne probleme koje oni nose”, navodi i dodaje da mu je taj obim i sklop poslova u mnogo čemu predodredio dalju karijeru i trenutni status, da mu je pomoglo da se probije i napreduje:
Svaka struka, tehnika i tehnologija nosi sa sobom ograničenja i probleme koji nisu usko ograničeni samo na tu oblast – i to je nešto što se preliva na celokupan projekat. Ljudi često padaju u klopku koju bih nazvao “oni tamo ovo, oni tamo ono”. Kada ste svesni svojih mogućnosti i ograničenja imate jasnije ciljeve i način kako da ih prenebregnete.
Pored toga, ako ste svesni ograničenja drugih departmana/branši, kao i njihovih potreba, imate jasniju sliku celokupnog posla/projekta. Izbeći ćete frustracije i nerviranja, lakše ćete se povezati sa ljudima i stvoriti koherentniji tim. Osim toga, ako znate šta može, a šta ne, lakše i brže dolazite do rešenja i rezultata.
Takve osobe veoma brzo napreduju u karijeri i posle određenog broja godina i stečenog iskustva postaju seniori, a Aleksandar primećuje da se u Srbiji development može podeliti na dva sistema: u prvom rade ljudi koji su usko specijalizovani a u drugom su profesionalci koji pokrivaju više oblasti. Aleksandar je od onih koji spadaju u drugu grupu:
Biti senior u toj drugoj grupi znači imati iskustvo i znanja iz više oblasti ali, što je isto tako važno, biti spreman i umeti da to znanje preneseš na druge. Senior za razliku od juniora može izvršiti i najkompleksnije taskove, rešiti najkompleksnije probleme ili, ako to ne može, zna gde to može saznati, koga može pitati i kako ga pitati. Mislim da je to u svakoj firmi poprilično isto.
Naš sagovornik, kako dodaje, nije bio svestan trenutka kada su supervizori došli do zajedničkog zaključka da je on u tom pogledu napredovao, ali smatra da je za njega prelomna tačka bila dodeljivanje odgovornosti za celokupan segment igre (konkretno, sklapanje, animacije, VFX).
Šta je potrebno developeru da bi postao senior?
Detaljnije govoreći o procesu prerastanja u seniora, Aleksandar kaže da je njegov stav po tom pitanju pomalo kontraverzan: senior se ne postaje, već rađa. “Pri tom ne mislim na same tehničke veštine i znanja”, ističe on:
Talenat igra ulogu, ali ne presudnu, on je tu da pomogne. Smatram da je biti senior u mentalnom sklopu čoveka, pristupu koji neko ima – i to ne samo prema poslu. Morate voleti ono što radite, znati koji su vam kapaciteti i limiti i kako da se isti nadmaše. To ne znači da će neko ostati junior ceo svoj radni vek – naprotiv, mislim da ljudi samo trebaju u sebi da otkriju to što ih pokreće i da otključaju napredni nivo.
Veliki problem koji vidim je nedostatak situacija u kojima se to može desiti. Potrebni su preduslovi, trenutak u kojem se može čovek dokazati i pokazati kao i finansijski i drugi benefiti koji bi ga dodatno motivisali na to. Indie projekti su kao stvoreni za to: veliki broj neistraženih situacija i problema, velika sloboda da se to reši. Isto tako i AAA naslovi. Ono što ekran mobilnog telefona može prikriti ili prećutati to ekran televizora ili kompjutera ne propušta i ne dopušta.
Dakle, moraju se stvoriti situacije u kojima se mogu testirati veštine i pristup poslu, pa se onda dodeliti odgovornost. “Kasnije, opravdavanjem tog poverenja, stiču se uslovi za unapređenje u seniora”, kaže Đokić i dodaje:
Pravi trenutak za to je onda kada osetite da možete da “izgurate” veći obim poslova i sagledate širu sliku projekta na kojem radite, ispoštujete rokove i ispunite očekivanja a po mogućstvu ih i nadmašite. I morate biti spremni i na konstruktivnu kritiku i da ispravljate svoje greške – a biće ih. Onaj ko ne može to da prihvati ima ozbiljan problem i imaće poteškoća u daljem radu.
Za našeg sagovornika taj proces, kao i za sve njegove kolege, je bio izazovan, sa mnogo učenja i testiranja. “Na početku sam imao dobrog mentora, a kasnije sam situacije rešavao na sledeći način: sedi, uči, probaj, radi. Osim standardnih (bolje animiraj, optimizovanije modeluj, lepše teksturiši i slično) set skilova koji sam morao usvojiti se odnosio i na soft veštine, komunikaciju i kooperaciju/koordinaciju između timova”, kaže on i pojašnjava:
Iako sam i ranije sarađivao u velikim timovima sa ljudima iz različitih branši nekako sam više bio solo igrač: ako nešto treba da se uradi, ja ću, od početka do kraja. Morao sam da naučim kako da prepustim poslove drugima, da se oslonim na kolege, da na pravi način i pravovremeno iskomuniciram probleme i naučim nešto iz toga. Mislim da sam imao dosta sreće sa supervizorima što se toga tiče. Imali smo isti mindset, poklapala su nam se razmišljanja i imali smo strpljenja da primenimo i promenimo ono što je potrebno.
A sa strane tehničkih znanja, uglavnom sam samostalno učio, istraživao i radio – Internet je riznica znanja i pravi blagodat iskustava. Ali se i to menja, volim i praktikujem da mi neko iz druge branše pokaže i objasni konkretnu tehniku, bilo da je način teksturisanja modela, pravljenje klasa i pozivanje funkcija iz njih, bilo da je kadriranje i režiranje neke scene.
Naravno, kako dodaje naš sagovornik, moramo biti svesni da i juniori mogu nešto znati bolje od seniora i da je dobro pokupiti i širiti znanje dalje. “Uzevši to u obzir trudim se da pomognem kolegama kako ne bi prolazili kroz neke faze kroz koje sam ja prošao i kako ne bi ponavljali moje greške”, kaže on.
Zanimljiv projekat je onaj koji je nov, originalan i neisproban
Prilikom izbora posla, Aleksandar ističe da je u njegovom slučaju glavni pokretač izazov. “Najviše volim situacije gde su ostali digli ruke od rešenja nekog problema. To je, u neku ruku, takmičenje, trudim se da sam rad prevedem nekako u srž i suštinu/filozofiju igara, da taj pokretač i motivacija koju imamo prebacim i iskoristim u samom pravljenju igre”, kaže i dodaje da je ta neizvesnost nešto što ga ispunjava.
Ipak, ono što ne voli su monotonija, repeticija istih stvari, već predefinisanih, i nedostatak slobode u radu i odlučivanju – a sa njim se verovatno slaže i većina developera:
Sa ovim stvarima sam imao sreće ili jednostavno dobar izbor: kad god sam startovao neki projekat ubacivan sam baš tamo gde treba, bio je izazov, bila je neistražena teritorija ili tehnologija. Imao sam odrešene ruke i slobodu. Naravno, volim da radim sa kreativnim i proaktivnim ljudima. Kada je tim tako postavljen i zajedničkim snagama radi na ostvarenju cilja onda je i meni dobro i dobro se osećam.
Drugi motivatori koje imam su vezani za neka znanja i interesovanja van gejminga kao što su istorija i naoružanje. Volim strateške, taktičke igre i pucačine iz prvog lica, city buildere, igre na formi civilizacije.
Zanimljiv projekat, po njemu, je onaj koji donosi nove vrednosti – ne samo studiju, timu i njemu lično već celom svetu. “Kada je to nešto novo, originalno i neisprobano onda mora biti i zanimljivo. Jednostavno ne volim da ponovo izmišljam točak i kopiram 1-na-1 tuđe ideje i radove. Iskoristiti iskustvo drugih svakako ali samo ga uzeti u obzir i stvoriti nove vrednosti i nove ideje”, kaže on.
Ako, pak, gledamo sa stanovišta primene tehničkih znanja, naš sagovornik bira projekte u sklopu kojih može da primeni što širi dijapazon istih. “Time obnavljam postojeće i nadograđujem ga novim znanjem, a kako karijera napreduje imate sve bolje rezultate. Ovo se naročito odnosi na artistički deo: rad koji ste stvorili danas mora biti bolji od onog koji ste stvarali pre pet ili deset godina”, navodi on.
Međutim, postoji li način da ta igra koja se razvija, ma koliko zanimljiva i izazovna bila, ne postane rutina za ljude koji na njoj rade? Aleksandar kaže da posle nekog vremena, kada se projekat/igra ustali i sistemi postave, dolazi na red kompletiranje resursa/aseta i rad na finalnom proizvodu i tada se i mogu javiti problemi vezani za ponavljanje poslova i zadataka. Kada vam se to desi, imate nekoliko načina kako da vas to ne optereti:
Nekad se ljudi prebacuju sa jednog na drugi tip taska, dozvoljava im se sloboda da istražuju i rade nešto novo što je, opet, stvar menadžmenta. Ja postavim nove ciljeve i ubedim sebe da je to opet neki izazov. Skrećem misli sa toga i gledam gde mogu poboljšati, upotpuniti igru.
Jedna situacija slična tome mi se desila na jednom od prethodnih projekata. Uspeo sam da izmodelujem, teksturišem, postavim, eksportujem i testiram jedno vozilo. To je bio prvi challenge. Sledeći je napraviti još 100 takvih. Dosta delova se ponavlja a sama procedura je skoro potpuno ista. To bi značilo da isti sklop akcija ponavljam konstantno. Kako sam bio sam na projektu imao sam mogućnost da definišem ciljeve (ali ne i rokove). Postavio sam onda sebi cilj da ubrzam proces izrade ali da dodam više detalja i uradim više jedinica. Namerno sam sebi otežao proces rada i postavio teže ciljeve ali, u ostvarivanju istih sam potpuno smetnuo sa uma da ponavljam istu proceduru svuda. Naravno, u toj situaciji sam imao taj luksuz, to nije nešto što će se uvek dešavati i ponavljati.
Rešenje, primećuje on, dolazi u koordinaciji sa menadžmentom, producentima i ostalim članovima tima. “Nekad je promena, makar bila mala, dovoljna da se održi kreativni duh i zadovoljstvo u radu ali je stvar individualna, zavisi od slučaja do slučaja”, kaže on.
Šta firma mora da ponudi ako želi da bude relevantna seniorima?
A kako Aleksandar kao senior gleda na faktor plate prilikom izbora kompanije? “Novac dođe i prođe i nemam neki preterano privržen stav prema tome – potreban mi je ali ne po svaku cenu”, kaže on. Ipak, kako i sam primećuje, to je individualna stvar, ali jedna od stvari koje ga najviše nerviraju je pitanje koje se postavi prilikom razgovora o eventualnom angažmanu: sa koliko novca biste Vi bili zadovoljni?
Naučio sam da nonšalantno to pitanje izbegnem već postavim kontrapitanje: recite mi koliko ja vama vredim? To i jeste nešto što me je vezalo za Eipix a sada i Playrix: neko je pogledao moju biografiju, razgovarao sa mnom, razmislio i izašao sa ponudom, konkretnom cifrom koliko firma smatra da moj rad vredi. I to su bile cifre koje su se poklopile sa onim što ja mislim i shvatio sam automatski da me neko ceni i ceni moja znanja.
Novac jeste bitan ali mislim da su drugi faktori bitniji – šta ću praviti, kako ću to raditi i sa kim? Koliko me firma ceni, da li imamo obostrano razumevanje i poverenje, da li smo fer i pravični, imamo li zdravu komunikaciju?
Pored pomenutih faktora, Aleksandar smatra da kompanija treba da se potrudi da vreme koje zaposleni provedu radeći treba biti u prijatnoj atmosferi. “Ako se, pored toga, potrudi da i van posla omogući neki benefit, može se reći da je kompanija odlična, da brine o svojim zaposlenima i da smo premotali igricu”, kaže naš sagovornik i dodaje:
Playrix RS nam omogućava i privatno zdravstveno osiguranje što nam štedi vreme, a imamo redovan i godišnji sistematski pregled koji me podseća na reviziju koda ili aseta u igri: taman shvatite sa čime raspolažete. Pored toga, omogućeno nam je da radimo od kuće što je apsolutno prioritet u ovim današnjim uslovima uz fleksibilno radno vreme. Obezbeđena nam je i “top of the notch” oprema, kvalitetna i pouzdana (mislim kako na računare tako i na uređaje i periferije).
Sa druge strane, što se tiče finansijskog aspekta, po potrebi možemo uzeti beskamatnu pozajmicu čiju otplatu dogovaramo sa firmom, a imamo i trinaestu platu. Pritom, obezbeđeni su nam obroci u samoj firmi a kada smo van naknada za iste. A jedno od većih iznenađenja koje je Playrix priredio je bila jednokratna pomoć svim radnicima u visini od 650$ po početku pandemije.
S vremena na vreme nas firma iznenadi poklonima, takmičenjima, performansima. Imamo i PlayrixCon kada se celokupna firma okupi na jednom mestu i predstavlja pravi festival.
Gejming industrija u Srbiji se razvija konstantno i nezadrživo
Pri kraju razgovora Aleksandra smo pitali i kakve su njegove prognoze za dalji razvoj gejminga u Srbiji i koje su glavne prepreke koje se moraju prevazići kako bi ova industrija nastavila da raste. “Da mi je neko pre 10 godina rekao da ćemo imati ovoliko firmi i studija u Srbiji, ne bi mu verovao”, odgovara on, a zatim ističe sledeće:
Gejming industrija u Srbiji se razvija konstantno i nezadrživo. Ovde žive pametni, kreativni, snalažljivi, uporni i istrajni ljudi koji se mogu takmičiti sa svetskim stručnjacima. Brzo spoznajemo i razumemo, umemo brzo da primenimo znanje.
Naravno, imamo i svoje mane i nedostatke – umemo da budemo tvrdoglavi, aljkavi, nemarni, da ne poštujemo autoritet, da budemo nestrpljivi a ponekad i bezobrazni. Taj mentalni sklop se menja i ljudi se prilagođavaju. Tehnologija toliko napreduje i postaje dostupna da nam omogućava da se probijamo brže i lakše. Možemo napraviti pravo čudo.
Naš sagovornik takođe primećuje i da je trenutni izazov ove industrije osetan nedostatak kadrova jer je mnogo perspektivnih ljudi otišlo iz Srbije, pokrenulo velike svetske firme i tamo se dokazalo, pa ih je sada teško vratiti nazad. Osim toga, dodaje on, obrazovni sistem je takođe diskutabilan, a tu se prelivaju mnogi sociološki i demografski problemi:
Isto tako mislim i da je sama postavka pravnog sistema i države često besmislena. Umesto olakšica, otvorenosti i pomoći mnoge manje firme i studiji se susreću sa problemima, hrpom obaveza i pravila i našom (još uvek) nevidljivošću u odnosu na firme u EU, a upravo ti mali studiji su jaki pokretači. Ipak, mislim da će se situacija menjati i da će industrija igara (i generalno IT) rasti u Srbiji.
Za sam kraj, Đokić nam je otkrio da mu je prvi i najvažniji cilj za bližu budućnost da realizuje projekat na kom radi. “Trudim se da ne planiram previše, ne zbog straha od neuspeha već zbog mnogo promenljivih koje ne mogu ni da naslutim. Nekako sebe vidim ovde gde sam sad, kako sa svojim timom radim na projektu koji volim i na kojem sam od samog početka”, zaključuje on.
The post Razgovori sa seniorima: Kako domaću gejming industriju vidi Lead Technical Artist? appeared first on Netokracija.rs.
